Jovica Spajić: Istinska snaga leži u umerenosti, strpljenju i kontinuitetu

Trčanje me je naučilo mnogo toga. Naučilo me je kako da „osluškujem“ svoje telo, kako da strpljivo i svakodnevno, korak po korak, pomeram granice i kako da razumem ono što mi um poručuje kada postane teško i to preusmerim u pozitivnu stranu.

Kao ultramaratonac, naučio sam da je suštinska snaga u ravnoteži, umerenosti, permanentnom trudu i dugoročnom planu. Trening, odmor, ishrana, kvalitetan san, mentalna priprema, emotivna i emocionalna stabilnost, vreme posvećeno za porodicu i drage ljude, vreme za male, a opet, izuzetno značajne životne radosti– sve treba biti usklađeno.

Bez umerenosti, nijedan cilj nije dostižan ili je svakako teže dostižan.

Trka kroz život nije sprint – već dobro izbalansiran dug ultramaraton

Umerenost u treningu, profesionalnom i porodičnom životu, ishrani i mentalnom zdravlju pružaju osećaj ispunjenosti, a uz pouzdanog i vernog partnera kao što je Jazak voda, svaki naredni korak postaje sigurniji, bez obzira na to da li ga pravim po arktičkom minusu i ledenim predelima ili tropskim vrelinama i pustinjama…

Trčanje na ultra distancama nije samo fizički izazov – to je igra izdržljivosti tela, uma, pokazatelj kreativnosti, strategije, generalno jedan višedimenzionalni pristup.

Sportsku nutriciju biram pažljivo, kao „gorivo“ koje će me dovesti do cilja, ali i važan činilac u svakodnevnom životu. Ni premalo, ni previše – prava mera je ono što pravi razliku i svaki čovek individualno treba težiti ka svojoj ličnoj meri i potrebama.

A mentalna snaga i priprema? To je možda i najvažniji deo cele slagalice i usko je povezano sa fizičkim pripremama, gde se te dve krajnosti prepliću u jednu celinu. U trenucima kada telo hoće da odustane, um je taj koji preuzima inicijativu i odlučuje hoćemo li ići dalje – srce ga usklađeno prati, a disciplina je ono što je ključ uspeha.

Moj način da ostanem fokusiran je taj pozitivni unutrašnji dijalog, molitva, vizualizacija i, naravno, povremeni „beg“ u prirodu – daleko od buke, blizu sebe samog.

Kada spojim sve ove elemente – trening, ishranu, uravnotežen um i disciplinu koja mi pomaže na tom putu – tada sam u svojoj najboljoj formi i mogu da ispoljim svoj pun potencijal. Jer ultramaraton nije samo trka. To je način života.

Svaka ultra trka je priča za sebe, jedno zasebno svedočanstvo. Nekada su to surove i tehnički zahtevne planinske staze, nekada beskrajne pustinje ili guste džungle i šume. I svaki put iznova shvatim da brzina nije presudna – ono što je zaista važno jeste ritam i taj „fluid“, kao i iskrena i iskonska želja protkana vrlinskim motivima. Ravnoteža između napora i odmora, između snage, sile i smirenosti, između onoga što želimo i onoga što realno možemo.

Pristup treningu da je više i jače nije nužno uvek bolje i istinito

Nekada sam verovao da više treninga znači bolji krajnji rezultat. Međutim, telo ima svoje granice, a poenta dugovečnosti u sportu, a i u životu je u tome da razumemo i poštujemo te limite. Kvalitet je uvek važniji od kvantiteta. Zato se zaista trudim da svaki moj trening ima svoju svrhu – nekada je to trening snage i mobilnosti, nekada brzine, nekada izdržljivost, nekad trening kognitivne prirode, a opet se nadograđuju jedan na drugi. A nekada je najvažnije znati stati i pustiti telo i nerve da se regenerišu.

Ishrana – gorivo za telo i um

Ultramaraton nije samo fizički izazov, to je test svega – izdržljivosti i snage, strategije, ali i ishrane. Bez pravilnog i konstantnog unosa energije, telo neće moći da izdrži duge kilometre i adekvatno prati vašu željenu brzinu kretanja. Ali ovde važi isto pravilo – umerenost i individualne potrebe svakog od nas. Ne verujem u restriktivne dijete, niti u preterivanja. Verujem u slušanje sopstvenog tela.

Naučio sam vremenom i empirijski šta mi prija, kako i koliko da unesem ugljenih hidrata, proteina, zdravih masti, soli/elektrolita, a da ne opteretim organizam. Nije važno samo šta jedeš, već i kada i kako.

Mentalna snaga – odlučujući faktor

Iako telo nosi trku, um je taj koji odlučuje da li ćeš stići do cilja. U ultramaratonima dolaze momenti kada je sve teško, kada telo boli i otkazuje poslušnost. Tada nije snaga nogu presudna – već snaga volje, snažne želje i taj unutrašnji pozitivan glas.

Zato radim na mentalnoj pripremi isto koliko i na fizičkoj. Iskrena, duboka molitva, vizualizacija i unutrašnji pozitivan dijalog su mi postali navika i potreba. Svaki dan posvetim barem nekoliko minuta tišini, udaljen od ekrana, od buke, od svakodnevnih obaveza. To mi pomaže da se vratim sebi, usredsredim, da osvežim misli i postavim novi cilj.

Ali, kada mi je potreban podsticaj, inspiraciju i entuzijazam nalazim svuda – u vremenu sa svojom porodicom, u čitanju knjiga, razgovorima sa prijateljima, prirodi. Nekada je to omiljena pesma koja mi podari impuls dodatne motivacije, nekada kreativan i dušekoristan video, a nekada jednostavna beleška koja me podseti zašto sam krenuo na ovaj put. Ipak, lično za mene disciplina je taj presudni „element“, jer sama po sebi – motivacija – nekada neće biti dovoljna i na dugoročne staze se ne oslanjam na faktor trenutne motivacije.

Životna ravnoteža – najvažnija pobeda

Trčanje me je naučilo da ne jurim kratkoročne pobede i trenutne trendove, već da tragam za dugoročnim uspehom i „pišem“ svoje svedočanstvo. Ne merim svoje rezultate samo medaljama, peharima, hvalospevima i kilometražom, već unutrašnjim mirom i blagostanjem, zadovoljstvom i osećajem da živim u skladu sa sobom i vrednostima koje baštinim i koje istinski negujem, a da mi svetosavski zavet bude „svetionik“ u životu.

Zato ne verujem u ekstreme – ni u treningu, ni u ishrani, ni u životu. Verujem u životnu ravnotežu, umerenost i pametne izbore. I u to da je svaki korak važan…