Zmaj Ognjeni Vuk – Večni zaštitnik Srema

Fruška gora je značajna destinacija za razumevanje i proučavanje naše prošlosti. Pod krošnjama njenih šuma i svodovima njenih manastira zbilo se i skrilo mnogo toga. Deo tih događaja i sudbina ljudi koji su u njima učestvovali pripada istoriji. Deo pak, od zaborava čuvaju narodna predanja i legende kraja.

Ovim drugima pripada priča o jednoj od najzanimljivijih, ali i najmisterioznijih ličnosti Srbije – Zmaj Ognjenom Vuku.

Despot bez despotovine

Iza mitskog imena Zmaj Ognjenog Vuka zapravo se krije stvarna istorijska ličnost despota Vuka Brankovića. Nemojte da se zbunite – nije u pitanju Vuk Branković, učesnik Kosovskog boja iz 1389. godine, već njegov praunuk iz 15. veka

Vuk (Zmaj Ognjeni Vuk) je rođen oko 1440. godine, u sumrak srpske srednjovekovne države. Bio je unuk čuvenog despota Đurđa Brankovića i sin despota Grgura koga su Turci u mladosti, zajedno sa bratom Stefanom, oslepeli.

Kao mladić, pritisnut nemilosrdnim političkim vetrovima, Vuk se borio na strani Turaka, ali je ubrzo prešao u službu ugarskog kralja Matije Korvina, koji mu je poverio izuzetno važan zadatak – da stane na čelo srpskih snaga u Sremu.

Godine 1471. Vuk dobija titulu despota Srbije. Međutim, bila je to gorka i simbolična počast jer – despotovina više nije postojala! Kralj Matija je dodeljivanjem ove zvučne titule verovatno želeo da privuče Srbe iz krajeva pod turskom vlašću da nasele Srem i okolne oblasti gde bi, kao prekaljeni ratnici, bili čuvari južne granice njegove države i „štit“ od Turaka.

Despot Vuk je tako postao vladar bez države, ali sa ogromnom odgovornošću i narodom koji je u njega gledao kao u jedinu nadu.

Ratovao je neumorno – protiv Čeha, Poljaka, a najviše protiv Osmanlija. Istakao se u epskim okršajima kod Šapca, Srebrenice, Smedereva i Sarajeva. Turskim vojnicima se od samog spomena njegovog imena ledila krv.

Ipak, Vuk nije bio samo neumoljivi ratnik. U godinama koje su usledile pokazao se i kao izuzetno vešt diplomata. Vodio je živu prepisku sa turskim sultanom Bajazitom II i to na srpskom jeziku! Sačuvano je pet pisama iz tog perioda napisanih ćirilicom.

Fruškogorske zadužbine Zmaj Ognjenog Vuka

Iako je upravljao posedima širom današnje Vojvodine – od Kupinova i Slankamena, pa sve do Bečkereka, Fruška gora je imala posebno mesto u životu despota Vuka.

Ova sveta srpska planina, opasana Dunavom, ispresecana gustim šumama i sa izvorima čiste vode (među kojima je danas svakako najpoznatiji izvor prirodne, mineralne Jazak vode), bila je ne samo utočište za izbegli narod i vojsku, već i duhovni bastion koji je trebalo sačuvati od zaborava i uništenja. Despot Vuk je dobro razumeo da se narod ne brani samo mačem, već i verom, kulturom i pismom.

Zbog toga se trudio da na obroncima i u skrovitim dolinama Fruške gore podiže zadužbine koje će trajati vekovima čuvajući Srbe i njihovu istoriju. Do danas su opstale dve svetinje za koje predanje kaže da ih je podigao despot Vuk – crkva Svetog Nikole u Slankamenu i manastir Grgeteg koji je, legenda kaže, ime dobio u čast Vukovog slepog oca Grgura.

Podizanje crkava i manastira na Fruškoj gori nastavili su i Vukovi rođaci – Maksim i Angelina Branković, kao i despot Jovan koji se navodi kao ktitor manastira Jazak, podignutog kraj izvora Jazak vode.

Brankovići su tako, pod okriljem zelene fruškogorske planine, podigli večni spomenik i molitveni dom koji i danas čuva sećanje na njihovu porodicu.

Kako je despot Vuk postao Zmaj Ognjeni Vuk?

Despot Vuk Grgurević Branković umro je sredinom aprila 1485. u svojim četrdesetim godinama. Ne zna se pouzdano da li je izdahnuo na bojnom polju, podlegao ranama ili ga je savladala neka bolest. Iako je bio oženjen, iza sebe nije ostavio potomke, ali nešto drugo jeste – večni mit!

Jer, smrt je despota Vuka preselila pravo u narodne priče i epske pesme. Jedni su pripovedali da mu je otac zapravo bio zmaj. Drugi da je pripadao tajanstvenom viteškom redu istog imena. Treći da su ga se Turci plašili i mrtvog, pa su zato porušili njegove dvore i pokušali da zatru svako sećanje na njega tako da danas ne znamo ni gde mu je grob.

Ipak, legende o zmajevitom junaku koji brani i čuva srpski narod u Sremu opstale su vekovima. Mnogo ih je, ali u svojoj biti sve govore isto – Zmaj Ognjeni Vuk pojavljuje se uvek kada je najteže. Poslednji put, pričaju Stariji Sremci i meštani sela podno Fruške gore, viđen je u jesen 1944. kada su se nemačke trupe povlačile pored Obedske bare. Baš nedaleko od ostataka dvora despota Vuka u Kupinovu, tada je bez traga nestalo nekoliko okupatorskih vojnika.

I bilo da je ovo samo narodna mašta i eho junačke prošlosti ovih krajeva, jedno je sigurno – dokle god se Fruška gora izdiže iznad Srema, Zmaj Ognjeni Vuk nastaviće da živi u pričama o manastirima koje je podigao, ali i legendama koje čuvaju sećanje na poslednjeg velikog viteza Vojvodine.