Sveti Stefan Štiljanović – Fruškogorski pravednik iz Šišatovca 

Jazak voda izvire u srcu Fruške gore, u oazi zelenila i čistote. Ove prirodne lepote, bile su temelj i za one duhovne. Nije slučajno da je baš ova planina postala „srpska Sveta gora“ i da je baš na njoj izgrađen veliki broj manastira od kojih mnogi i danas postoje i opstaju kao mesta koja sabiraju vernike, ali i čuvaju od zaborava duhovne i istorije vrednosti našeg naroda.  

Jazak je voda sa svetog mesta, mesta koje je odvajkada čuvalo od zaborava mošti, ali i dela nekih od najznačajnijih svetitelja pravoslavnog sveta.  

Ovo je priča o jednom od njih… 

Ko je bio Stefan Štiljanović? 

O životu Svetog Stefana Štiljanovića zapravo se jako malo zna. Makar što se istorijskih izvora tiče. Živeo je u vremenu nakon pada Srpske despotovine 1459. i kao i mnogi Srbi onog vremena, spas je potražio preko Dunava i Save, u Habzburškoj monarhiji, u čijoj službi je mogao da nastavi borbu protiv Turaka.  

Na osnovu nekoliko Stefanovih sačuvanih pisama sastavljen je i grubi portret života ovog čoveka. Njegovo prezime zapravo je bilo je Škiljanović, a oblik Štiljanović dobilo je tek nakon njegove smrti, kada je počeo da se uspostavlja njegov kult svetitelja.  

Stefan nije pripadao redovima najvišeg srpskog plemstva poput Brankovića ili Bakića, već se, zahvaljujući zaslugama, uspinjao na društvenoj lestvici. Koliko je poznato, reč je bila o sposobnom vojskovođi i strategu kog je, pre svega, vojno umeće dovelo do pripadnosti srednjim slojevima plemstva. 

U borbi za ugarski presto Stefan je bio na strani vojvode Ferdinanda Habzburškog, a protiv Jovana Zapolje. Posle Mohačke bitke, 1527. dobio je plemićku titulu. Bio je oženjen i supruga mu se zvala Jelena Bogdanović, a kralj Ferdinand im je 1535. darovao posed u Sremu, na južnim obroncima Fruške gore. 

Poslednji put, Stefan Štiljanović se u izvorima pominje 1540. i nakon toga mu se gubi trag. Kako je već pet godina nakon toga moguće pronaći podatak da manastir Šišatovac na Fruškoj gori čuva njegove mošti, jasno je da je umro ili poginuo negde između ta dva događaja. U turskom popisu iz 1546. Šišatovac se već navodi kao manastir Svetog Stefana Štiljanovića.  

I to je otprilike sve što se o Stefanu Štiljanoviću zna iz istorijskih izvora. Narodna i crkvena predanja pak, mnogo su obimnija… i maštovitija. 

Ko je bio Sveti Stefan Štiljanović? 

Crkveni izvori navode da Stefan Štiljanović vodi poreklo sa crnogorskog primorja, i da je bio knez iz plemena Paštrovića. Kao takav se pominje i u čuvenoj pripoveci „Skočidjevojka“. Još u mladosti je bio dobar, vredan i bogobojažljiv čovek koji je pomagao i gradio crkve i manastire. Zbog sukoba sa Mlečanima prešao je u Srem gde je stolovao u gradu Moroviću i kasnije Valpovu.   

Narodna tradicija Stefana Štiljanovića prikazuje kao hrabrog i pravednog vladara koji se uvek zalagao za slabije i koga su podanici voleli i poštovali. Pripisuje mu se junačka borba protiv Turaka, ali i mnoga plemenita dela. Prema najpoznatijem predanju, otvorio je svoje zalihe i narodu poklonio žito tako sprečivši glad koja je zapretila njegovim podanicima zbog stalnog ratovanja sa Osmanlijama.  

Narodno predanje ne pominje Stefanovu smrt, ali priča o tome kako su se njegove mošti obrele u Šišatovcu. Naime, Stefan Štiljanović prvobitno je bio sahranjen u Šiklošu, u Mađarskoj. Kada su Turci osvojili te krajeve pronašli su grob, jer je iz njega izbijala čudesna svetlost, a njihov zapovednik Amir dozvolio je monasima da uzmu telo i prenesu ga na Frušku goru, u manastir Šišatovac „gde je pre sveti bogougodno živeo“.  

Nedugo nakon, tu su počela da se događaju mnogo čuda i izlečenja onih koji su dolazili da se mole nad telom preminulog kneza, pa je crkva Stefana Štiljanovića proglasila za svetitelja. Sve do danas, njegov praznik se proslavlja 17. oktobra.  

Svetitelj u „izgnanstvu“ 

Mošti Svetog Stefana Štiljanovića vekovima su počivale u Šišatovcu donoseći mir i nudeći utehu. Njegov kult bio je veoma razvijen u ovim krajevima, pa su vernici iz čitave Vojvodine dolazili da se poklone svetitelju i nad njegovim netruležnim telom mole za spasenje.  

Nažalost, 20. vek poremetio je njihov spokoj. Kako bi bile spašene od ustaša tokom Drugog svetskog rata, mošti Svetog Stefana Štiljanovića su, zajedno sa moštima cara Uroša iz manastira Jazak i kneza Lazara iz Bešenova, prenete u Beograd i položene ispred oltara Saborne crkve. 

Tamo i danas počivaju čekajući dan kada će se vratiti kući.