Od Srpske Svete Gore do Hilandara – 2. deo

Jednom, primivši blagoslov Svetog Duha, Majka Božja pristanu na obale Atosa.  Lađa joj se u buri nađe. Primiše je tadašnji mnogobošci, poslušaše njenu propoved i krstiše se. A ona, zauzvrat načini mnoga čudesa, kazuje predanje. Kada se more modro umiri, i pre no nastavi plovidbu, Bogorodica blagoslovi narod i reče: „Ja ću biti zastupnica ovog mesta i topla molitvenica za njega pred Bogom. Neka ovo mesto bude tvoje nasleđe i tvoj vrt, raj i nebo spasenja za one koji traže spasenje”. Od tada se Sveta Gora naziva Vrt Presvete Bogorodice.

Kao manastirska zajednica Sveta Gora je začeta 963. godine, kada je monah Atanasije osnovao manastir Veliku Lavru. Danas je pod kanonskom jurisdikcijom Carigradske patrijaršije, koja je ograničena na duhovni nadzor. Kao celina upisana je na Listu svetske baštine organizacije UNESKO-a. Svih 20 velikih manastira – 17 grčkih, po jedan ruski i bugarski, i srpski nebeski hram na zemlji, Hilandar.

Sveta carska srpska lavra

Osnovana je na drevnim ruševinama manastira Hilandara 1198. godine. Zadužbinari su Stefan Nemanja, koji je napustio presto, zamonašio se i uzeo ime Simeon, i sin mu Rastko, koji je već bio zamonašen kao Sava. Utemeljivači srednjovekovne srpske države i autokefalne Srpske pravoslavne crkve, kaže zvanična verzija. No, po navodnom zapisu Svetog Save, izidan je na mestu gde „nisu zatekli ni kamen na kamenu”. Na najlepšem mestu na Atosu. A mogli su da biraju šta im drago. Pošto mu je otac bio već star, Sveti Sava je požurio da manastir sagradi da ga otac za života vidi. I sazidaše ga za otprilike osam meseci. Od tada je stalno naseljen.

I kasnije generacije Nemanjića su mnogo pomagali manastir. Kralj Stefan Uroš je značajno utvrdio manastir, kralj Milutin je na mestu stare uzdigao novu crkvu, kelije za monahe, zajedničku trpezariju, visoke zidine, i kule oko hrama, grobljansku crkvu i utvrđenje na obali Hrusiju. Veliki procvat doživljava za vreme cara Dušana, kada je Sveta Gora bila deo srpske države. Danas u Hlandaru živi oko 50 monaha. Četvrti je u hijerarhiji svetogorskih manastira.

Ograđen je bedemima, poput tvrđave. Duhovne. Iz dvorišta se odlazi u gostoprimnicu. Okrepljenje i dobrodošlica, domaćinska. Gostoljublje je jedno od zaveta Hilandaraca. Zatim se ide u kelije sa posteljama i upoznaje sa rasporedom bogosluženja i obedovanja. Obavlja se u trpezariji u molitvenoj atmosferi, a razgovor nije poželjan. Sve se uglavnom odvija tiho, a uz zalazak sunca se svi polako povlače u svoja konačišta.

Glavna manastirska crkva

Današnje zdanje glavne crkve, na mestu stare Savine, izgradio je kralj Milutin krajem XIII ili početkom XIV veka. Posvećena je Vavedenju Presvete Bogorodice.

Prilično je prostrana i dobro osvetljena sa neobično velikim brojem prozora i vrata. Arhitektura je u skladu sa svetogorskom tradicijom, uz pojedine vizantijske elemente. Zidana je crvenom opekom i kamenim kvaderima sive i oker boje. Ističe se pod u naosu, od raznobojne uglačane ploče i mozaičnim kockicama koje obrazuju raznolike ornamente.

Spoljašnju pripratu, po uzoru na unutrašnju, sagradio je knez Lazar oko 1380. godine. U duhu moravske škole, sa floralnim šarama i rozetama – kružnim prozorima. Pojavljuju se i heraldički znaci: grb kneza Lazara i dvoglavi orao dinastije Nemanjića. Ikonostas, drveni sa pozlatom i elementima baroka, potiče iz XVIII veka. Iza njega su mermerni delovi izvornog ikonostasa iz XIV veka.

Zidne slike u celoj hilandarskoj glavnoj crkvi su preslikane 1803. godine, ali pažljivo, bez oštećenja izvornih fresaka. Najstariji hilandarski živopis prikazuje arhijereje, događaje posle Hristovog vaskrsenja, Isusovo stradanje, svetitelje, kao i pojedine članove loze Nemanjića. U Lazarevoj priprati tematika je malo drugačija, a najzanimljivija je freska sa likom Miloša Obilića, svetiog ratnika, jedina u svetu.

Bogorodica Trojeručica

Najpoštovanija je ikona u Srba. Kada se pomene Hilandar, većina pomisli na Bogorodicu Trojeručicu, jednog od simbola i zaštitnicu Hilandara. Ranije je bila u oltaru kao oltarska ikona. Ali se čudo dogodi, verovatno krajem XV veka, u vreme kada se javio problem oko izbora igumana, priča monah, naš domaćin. Tada je u manastiru osim Srba, bilo i drugih nacionalnosti, te nikako da se dogovore.

Jedno jutro kada je crkvenjak otvarao crkvu da prisluži kandila, pronađe je na igumanskom mestu. Ostali prvo pomisliše da je to crkvenjak uradio i vratiše je na mesto. No, sledećeg jutra, opet je zatekoše na igumanskom mestu. A kada je i treće jutro pronađoše na istom mestu, shvatiše da hoće da bude igumanija. I tako Trojeručica postade igumanija Hilandara. Iako je igumanija cele Svete Gore i njome upravlja, veruje se da je njen tron u Hilandaru, kaže monah.

Čudotvorna veza sa Jovanom Damaskinom

Presveta Bogorodica je bila porodična dragocenost Jovana Damaskina, koji je čuvao u ličnom paraklisu u svom domu. U to vreme, početkom VIII veka, pojavila se jeres ikonoborstva. Kako ih je Damaskin progonio, namestili su mu podvalu, i vlasti su mu odsekle ruku da ne može više da piše, a bio je izuzetno nadaren i obrazovan. Tada je umotao ruku u maramu i počeo da se moli pred ikonom. No, bejaše u velikim bolovima i umoran, i zaspa. Tada mu se Bogorodica javi i reče da mu je ruka isceljena, a da mora da održi obećanje – da nastavi da piše u zaštitu svetih ikona.

U znak zahvalnosti, donjoj levoj strani ikone dodao je srebrnu ruku. Od tada se zove Trojeručica. Zatim odluči da se zamonaši i prelazi u manastir Svetog Save Osvećenog, blizu Jerusalima. Sa sobom je poneo i svoju dobrotvorku. Od drugih monaha saznaje da je pre upokojenja u VI veku zadužbinar manastira dao zapovest da mu se pored groba pričvrsti njegova paterica (igumanski štap). I reče da če jednom doći carski sin njegovog imena i da će štap pasti na zemlju. Zapovedi da mu se podari paterica, kao i ikona Bogorodice Mlekopitateljnice. A Sveti Jovan Damaskin istom carskom sinu zavešta njegovu Trojeručicu.

I posle pet vekova, Sveti Sava ode na pokloničko putovanje 1217. godine. Dok se poklanjao grobu zadužbinara manastira, paterica pade. Kako monasi bejahu sumnjičavi, štap ponovo pričvrstiše. Ali sutradan, opet pade pred Svetim Savom. I tako on donese tri blagoslova u Hilandar.

U njemu je čuvana sve dok je car Dušan nije odneo u svoj dvor u Skoplju. Kasnije je, ne zna se kako, dospela u Studenicu. Kada su početkom XV veka Turci počeli da pustoše, monasi je postaviše na magare i pustiše da ga vodi volja Bogorodice. A ona pronađe put do Hilandara. Čim su ikonu odsamarili, magare je uginulo. Na tom mestu podignuta je kapelica. Trojeručica je opet izabrala da dođe u Hilandar.

Ikona je visoka 111, a široka 91 centimetar. Radi zaštite je postavljena u zlatni okov, u kojem je utisnuto skupoceno drago kamenje. Na poleđini je oslikana vizantijska ikona Svetog Nikole. I danas je dobro očuvana i izuzetno izražajna, blagog lica i pogleda. Prilikom monašenja, poslušnost se daje Trojeručici. To je jedinstven primer u svetu. Ona je majka, zaštitinica i utešiteljka svih monaha i vernika. Svake godine joj na poklonjenje dolaze nebrojane duše, a pristiže joj i pregršt darova. Pojedini su večni, poput molitvi književnika i akademika Ljubormira Simovića stihovanih u 10 obraćanja Trojeručici Hilandarskoj:

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!

Čudotvorna loza Svetog Simeona

Iz zidova glavne crkve, niče čudotvorna loza Svetog Simeona. Iza njegovog srebrom i ukrasima okovanog kivota. Naime, po upokojenju, Sveti Simeon je određeno vreme počivao u Hilandaru, ali je po zaveštanju želeo da mu večni dom bude njegova domovina. Hilandarci su neutešno plakali.

Ali se jednom on u snu javi i objavi da mu se mošti prenesu u rodnu grudu, a da će za utehu hilandarskom bratstvu iz praznog groba njegovog iznići loza i dokle god bude rađala, blagoslov njegov će na Hilandaru da počiva. I bi tako. Mošti Svetog Simeona su prenete u njegovu Studenicu, a čudotvorna loza niknu sama. I što je starija, to je deblja. Istraživanja o sorti grožđa, inače belog, punog i teškog, pokazala su da na jednom grozdu ima pet različitih vrsta. No, nepoznatih, te se smatra da su i najstarije sorte grođža, kaže monah. I danas, stolećima kasnije, mnogima bez poroda, daruje potomstvo.

Blago Hilandara

Dragocenosti hilandarske se ne mogu prebrojati, a mnoge su jedinstvene. Čuvaju se u oltaru glavne crkve i riznici. Unutar svojih drevnina baštini oko 3500 ikona, rukopisne povelje srednjovekovnih vladara, rukopisne knjige, stare štampane knjige od XV dо XVII veka, sitnu kamenu plastiku, zlatarske predmete, duboreze, Hristove relikvije, mošti više od 100 svetaca, delove Svetih darova…

Najbogatija je riznica i arhiv srednjovekovnog nasleđa srpskog naroda. U ovoj svetinji, sve je svetinja. No najveća na svetu, priča monah, je časni krst sa darovima mudraca i zemljom natopljenom krvlju Gospoda. Iznosi se samo dva puta godišnje – na Božić i Veliki petak. Najstarija sačuvana ikona je mozaička ikona Bogorodice Odigitrije, za koju se zasigurno zna da je bila lična svojina Svetog Simeona, pred kojom se i upokojio. Rad je solunskih majstora sa kraja XII veka.

Najvremešniji dokument je Karejski tipik iz 1199. godine, koji je Sveti Sava napisao u svojoj isposnici u Kareji, svojevrsnoj prestonici Svete Gore, u koju se povukao posle očeve smrti. Godinu kasnije napisao je i Hilandarski tipik. Još pet ikona su neprocenjive vrednosti – ikona Hrista Pantokratora, remek-delo vizantijskog slikarstva iz 1260. godine, ikona Svetog Save i Svetog Simeona iz XV veka, Popska ikona od koje sveštenik uzima blagoslov na kraju službe, a na početku od Trojeručice, Akatistna ikona urađena u vizantijskom i baroknom stilu, i ikona Mlekopitateljnice, koja se čuva u isposnici Svetog Save u Kareji. U nju se ne ulazi. Još jedna dragocenost vezana za prvog srpskog arhiepiskopa je carski žezal, koji je dobio od tasta Svetog Simeona, vizantijskog cara Aleksija III Anđela, iz 1199. godine, kao potvrdu i blagoslov samostalnosti i samouprave hilandarskog bratstva. Tako je Hilandar postao carska lavra – obitelj, bratstvo.

Još jedno manastirsko blago je Hilandarski medicinski kodeks, koji potiče sa kraja ΧV ili početka XVI veka. Među mnogim spisima su farmakološki, koji sadrži opis spravljanja i upotrebe više od 100 lekova, i o lekarskoj etici, koji posebno ističe da lekar ne sme biti lakom na novac.

Uz samu crkvu je čempres koji je zasadio Sveti Sava, kao i bunar koji je iskopao. Veruje se da mu se onaj ko popije vodu iz njega uvek vraća. A voda je na Hilandaru neprocenjiva. Jednom godišnje, na Bogojavljenje, održava se litija. Ide se do krsta Svetog Save na ušću dva potoka gde se čitaju molitve za osvećenje vode. Tada se osvećuju sve vode, posebno ona u čoveku. Jer tada je voda najlepša, najčistija, od Bogojavljenja do Preobraženja, kada menja svoj sastav.

Kostrunica

Neobično zdanje u kojem su izložene lobanje upokojenih monaha, na kojima je ispisano ime ili nadimak po kojem su bili poznati među bratijom i godina smrti. Grobljanska crkvica je posvećena prazniku Blagovestima, jer smrt dođe kao blaga vest. Zapravo, te Gospodnje blage vesti nisu blage zato što su lake, već zato što su lepe. U monaštvu smrt nije nešto ružno niti kraj, jer monah želi da mu se ispune obećanja koja je dobio na monašenju – da vidi Gospoda, da bude sa njim. Ali i sa bratstvom. I nas je ovde Bogorodica sazvala, ne da svako živi sam za sebe, već svi zajedno. Jer naše spasenje, zavisi od spasenja drugih. I naše služenje se ne završava ovde na Zemlji, već ima novi početak, priča u dahu monah. Upokojeni monah se sahranjuje u raku najstarijeg preminulog, čije kosti se vade, peru u vinu i ostavljaju 40 dana u grobljanskoj crkvi. Lobanja se polaže u kosturnicu, a kosti u zajedničku grobnicu.

Put do mora

Veliki je posed hilandarski i prostire se sve do Egejskog mora. Do modre vode stiže se zemljanom stazom dugom oko tri kilometra. Može se hodati, diviti i istraživati satima. Još jedna šetnja protkana stoletnom istorijom, bogatom kulturom i verom nesalomivom. Prvo se nailazi na kapelu posvećenu dolasku Trojeručice na magaretu. Živopisana je cela priča od Svetog Damaskina do Hilandara. Potom sledi krst i česma kralja Aleksandra Obrenovića, povodom njegove posete 1898. godine, kada je otkupio sve manastirske dugove. Krst cara Dušana, gde su ga dočekali monasi, i maslina koju je lično zasadio 1345., a koja i dalje rađa. Put dalje vodi do pirga (kule) kralja Milutina, česme-krstionice Svetoga Haralampija, jednog od najstarijih zdanja na Atosu, Savinog polja, gde su manastirski vinogradi, oranice i plastenici, i na samoj obali utvrđenja Hrusije. U njemu je Stefan Dečanski sagradio hram posvećen Svetom Vasiliju.

Istkan vek na vek, omeđen snagom duhovnom, iznedren umetnošću neprolaznom, obdaren mudrošću večnom. Spojen sa nebom, molitvom gromkom, neprekidnom. Blagosloven pod skutima svoje Trojeručice. „Nijedno mesto na Zemlji se sa ovim ne može uporediti”, napisao je Sveti Sava u Hilandarskom tipiku. Saglasna bi, nesumnjivo, bila svaka duša koja je ikada kročila na svetu hilandarsku zemlju. A kad se priupitaju za lični osećaj i doživljaj, odgovori su mahom isti: „Neopisivo”. „Nestvarno”. „Kao da sam već bio”. „Dom”. Pojedini tek odmahnu glavom, pribojavajući se da će izustiti nešto odviše jednostavno, nedolično, nedovoljno uzvišeno.

HIlandar ne staje u reči, slike, filmove. Niti u svoje drevnine, relikvije, čudotvorstva. Ni u stoleća prošla, niti vremena buduća. On je u nama i sa nama. I onda kada ga ne čujemo i ne gledamo. U mislima, krvi i genima. I svakim novim naraštajem je snažniji, moćniji. Radi nešto za nas, za svoj rod. A to nešto, katkad zna da bude sve.