Od Srpske Svete Gore do Hilandara – 1 deo

Dve gore, dve riznice, dva različita izvora vode. No, ista vera, krst i duh. Jedna, naša cela. Fruškogorje, panonska krasotica, koja je pod plaštom svojih šumovith obronaka svila 22 biserna manastira. I izvorište vode pitke. Ledne. Iz srca zemlje. Nepresušnog lednika zarobljenog u stenama, duboko. Nazvana Jazak po obližnjem manastiru u kojem počiva poslednji Nemanjić. Dar od prirode i Boga, u jednom. Voda sa svetog mesta. Sa srpske Svete gore.

Vekovima uzorno gleda na onu drugu. Stariju. „Međunarodnu”. Podaleku, ali samo u ovezamljskim daljinama. Okruženu vodama. ali slanim, mora Egejskog.

Zborio je o njoj i Sveti vladika Nikolaj Velimirović „Carstvo bez krune, država bez vojske, zemlja bez žena, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza sa nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez žaljenja”. Najsvetije je pravoslavno mesto na svetu. Gde se zemlja vazdigla do nebesa, a molitva grmi stolećima. Daleko od ljubopitljivih očiju, bliska duši istinskih vernika. Sveta gora atonska.

Među 20 hramova autonomne monaške zajednice, uzdigla se dično i naša svetinja. Sveta carska srpska lavra Hilandar. Dom srpske duhovnosti.

Manastir Kakovo

Poseta Hilandaru nije obično putovanje, turistički obilazak niti razgledanje. To je duhovna obnova, spoznaja sebe, rađanje nade. No, pre no što se kroči na svetu zemlju, hodočasnici se poklone još jednom srpskom hramu. U predvorju Svete Gore, podno njenih molitvenih skuta, u blizini antičke Stagire, rodnog mesta Aristotela. Na oko pet kilometara od grada Jerisosa, na istočnoj obali poluostrva Atosa, u podnožju planine Kakavosa, po kojoj je nazvan. Milo Arsenica, poznatiji kao Kakovo, metoh manastira Hilandara.

Na ulazu kamene dveri. Dva stuba na kojima su oslikani čuvari svetinje, osnivači Hilandara i utemeljivači srpske crkve – Sveti Simeon Mirotočivi i Sveti Sava. Stazica pored maslinjaka vodi do veštačkog jezera, i preko drvenog mostića stiže se do središta imanja.

Do crkvice na uzvišenju penje se kamenim stepenicama. Posvećena je Bogorodici Živonosnom Istočniku (Istočni Petak), koji se slavi prvog petka po Vaskrsu. Na mestu nekadašnje vodenice, gradnju je počeo otac Nikanor 1959. godine, a živopisana je dvadesetak godina kasnije. Skromne je veličine, ali topla, posebna, i nekako čudesna. I bogato ukrašena. Na oltaru je freska ktitora, oca Nikanora, koji u rukama drži maketu crkve. Posebno zanimljiva je predstava na spoljašnjem zidu zdanja. Loza Svetog Simeona koja izrasta i izvija se iz manastira Hilandara, grana se preko vrata i spaja sa Kakovom, a između listova loze su dečje glavice. Simbolizuju bebice rođene čudotvornim moćima grožđa i molitvama Svetog Simeona. Među mnogima kojima je porod podaren bio je i solunski paša u 16. veku, koji je dobio naslednika. U znak zahvalnosti je 1582. godine Hilandaru poklonio deo svog imanje van granica Svete Gore, predanje veli. I danas se odrezak loze, nekoliko zrna grožđa, molitveno pravilo, i uputstvo za upotrebu daruju parovima bez poroda. I bebe se i dalje rađaju.

Božanski mir i zidovi koji odzvanjaju neprekidnom molitvom hilandarskih monaha. Osećaj spokoja i topline, poput doma kojem se vraća sa dugog, dalekog puta. Među svoje.

Posed metoha se prvi put pominje u turskim dokumentima početkom XVI veka, ali manastirski uticaj seže još do vremena srpskih srednjovekovnih vladara. Veličina imanja Hilandara u ovom području se menjala tokom vekova. Danas je pogolemo i raznoliko. Krase ga šume, pašnjaci, maslinjaci, vinogradi, obradivo zemljište, kao i jezero sa ribnjakom. Posle razornog požara u Hilandaru 2004. godine, otvorene su pilana i stolarska radionica za izradu svega što je potrebno za obnovu svetinje. Uz negovanje duhnovih vrednosti i tradicije i monaški život, metoh je istinska ekonomija, usredsređen na opskrbljivanje Hilandara.

Imanje podseća na rajski vrt. Živost mu daju i životinjke – koke, vazda druželjubivi magarci i plovke na jezercetu. Pored konaka, upriličene su krstionica, gostoprimnica po uzoru na hilandarsku, gde se osim posluženja dobronamernicima ponudi i po koja mudra reč i savet, prelepa trpezarija, i crkvena prodavnica. Mnogo šta lepog za podariti voljenima, a i sebi – knjige, ručno rađeni krst od svetogorske masline, ikone, replika Bogorodice Trojeručice, najkvalitetnije manastirsko vino, maslinovo ulje, hilandarski tamjan, razni lekoviti preparati i monaške rukotvorine.

Iako se nalazi izvan granica Svete gore, Kakovo ima važnu ulogu u očuvanju hilandarske tradicije i duha. Kako zbog blizine, tako i pristupačnosti. Poput mosta koji spaja strogi svetogorski monaški život i spoljni svet. Prirodom, gostoprimstvom, istrajnom molitvom, upornim zajedničkim radom, neumornom ljubavlju, i verom neslomivom. Prva je stanicu na pokloničkom putu ka Svetoj gori, a damama i poslednja. Ovde im je Hilandar tako blizu, a opet tako daleko. Ali i najbliže što će mu ikada prići i gde će najvernije osetiti snagu duha svete carske larve.

Put dalje vodi u Uranopolis gde se preuzima svetogorska viza, poznata kao diamonitiron. Plovidba oko poluostrva je čarobna. Između plavetnila Egejskog mora i nebeskog svoda. Uz šum morskih talasa, fijuk svetogorskih vetrova i lepeta krila i graktanje galebova. Večito gladnih, i katkad napadnih. No, valja ih nahraniti.

Na prvoj stanici, u luci Jovanici, silazi se za Hilandar. Kombijem se makadamskim putem vozi oko desetak kilometara kroz šumu i mediteransko rastinje. Tišina i divljina, sve dok se sa prevoja ne ukaže sveto zdanje, obgreljno šumom. Dično svedočansto stoletnog kulturnog i duhovnog nasleđa. Budni čuvar srpskog pravoslavlja.

Nastaviće se…