Milica Stojadinović Srpkinja – Vrdnička vila

Fruška gora nije samo duhovna i prirodna oaza. Pored toga što se na njoj nalazi veliki broj crkava i manastira i što u okruženju čiste i netaknute prirode izvire Jazak voda, ova vojvođanska planina u prošlosti je bila mesto okupljanja mnogih bistrih umova Srbije – velikana i velikanki.

Prva među tim div junacima bila je čuvena „Vrdnička vila“ – Milica Stojadinović Srpkinja.

Devojka sa Fruške gore kojoj se divila Evropa

Rođena u jeku borbe za srpsku nezavisnost, 1828. godine, Milica je odrasla u Vrdniku, na Fruškoj gori, u porodici sveštenika Vasilija. U vreme kada je pismenost među ženama na Balkanu bila prava retkost, ona ne samo da je čitala i pisala, već je sa trinaest godina počela da stvara stihove takve rodoljubive snage da su uskoro o njoj pričali Srbi sa obe strane Dunava i Save.

Odrasla pod svodovima manastira Vrdnik, kraj moštiju kneza Lazara i nedaleko od izvora Jazak vode opisanog u legendama i pričama kraja, Milica je inspiraciju crpela iz narodnih pesama i predanja, ali i istorije i vere kojom je bila okružena.

Kada se sa devetnaest godina pojavila na književnoj sceni, sa svojom dugom kosom, narodnom nošnjom i pesmama punim ponosa i prkosa, prozvali su je – Vrdnička vila. Nošena istinskim patriotskim osećanjima, ona je za sebe smislila daleko jednostavniji nadimak – Srpkinja.

Lepotica čelične volje

U svom stvaranju i borbi za Srbiju Milica nije bila usamljena. Kada se za njene pesme pročulo, listovi sa obe strane Dunava i Save počeli su da objavljuju njene stihove, ali i slike, pa su oko nje počeli da se roje neki od najumnijih ljudi onog vremena. Vuk Karadžić ju je voleo kao rođenu ćerku i nazivao je „moja kći iz Fruške“. Knez Mihailo Obrenović joj je postao zaštitnik, mecena, ali i odan prijatelj. Gdegod bi se pojavila bila je rado viđen gost, a naročito svečano je dočekivana u Beogradu gde su je tamošnji književnici slavili i divili se njenom pisanju.

A pričalo se i o Miličinoj lepoti. Petar II Petrović Njegoš je, opčinjen njenom pojavom i umom, izgovorio čuvenu rečenicu: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!“

Sa onima sa kojima nije mogla da se vidi, Milica je održavala živu prepisku, pa su se među njenim prijateljima i poštovaocima našli i neki od najznačajnijih književnika Evrope – Ivan Mažuranić, Johan Gabrijel Sajdl, Ludvig August fon Frankl, Božena Njemcova…

Ova neobična devojka krhkog zdravlja i snenog pogleda u istoriju se upisala i kao prva žena ratni izveštač na Balkanu – tokom srpsko-turskog sukoba 1862. godine, Milica je bila u Beogradu, obilazila barikade, posmatrajući ratnike i beležeći svoja razmišljanja. Njeni potresni izveštaji stizali su do novosadskih novina, ali je njenu reportažu „Srce i barikade“ objavio je i „Mađarski dnevnik“.

Međutim, slava je na Balkanu uvek bila prevrtljiva roba…

Pad u bedu i večna samoća

Odluka da se ne udaje, već da živi isključivo od pisanja, Milicu Stojadinović Srpkinju osudila je na život prepun izazova i oskudice.

Kako su godine prolazile, a romantičarski zanos bledeo, „Vrdnička vila“ je polako gubila prijatelje i zaštitnike. Svi koje je volela, otišli su pre nje. Vuk je umro, knez Mihailo je ubijen, a njeni roditelji su preminuli ostavivši je bez ikakvih prihoda.

Ponosna kakva je bila, odbijala je da traži milostinju, ali se nadala da će nekome još uvek biti potrebna. Napustila je Vrdnik i preselila se u Beograd verujući da će njeno rodoljublje nadahnuti neke nove generacije. Nije tako bilo.

Poslednje godine života Milica Stojadinović Srpkinja provela je skoro na ulici, sama i zaboravljena od svih. Kada je umrla 25. jul 1878. bilo joj je 50 godina. Sahranjena je na starom Tašmajdanskom groblju, nedaleko od crkve Svetog Marka. Na sahrani nije bilo akademika, državnika ni pesnika koji su joj nekada pevali hvalospeve.

Sve je prekrio zaborav.

Gde počiva „Vrdnička vila“?

„Vrdnička vila“ ni mrtva nije imala mira. Kada je Tašmajdansko groblje počelo da se prekopava i izmešta, postojala je opasnost da kosti slavne srpske književnice završe u kakvoj zajedničkoj, bezimenoj kosturnici.

Srećom, 1905. godine, njeni rođaci i poštovaoci su reagovali. Njen bratić je u to vreme živeo u Požarevacu, pa je odlučeno da se Miličini ostaci ekshumiraju i prenesu tamo, gde su položeni u porodičnu grobnicu njenog brata.

I tako, iako je logično mesto za njen večni počinak bio Vrdnik – mesto koje ju je stvorilo i proslavilo, sudbina je htela da „Vrdnička vila” svoju večnu kuću pronađe u Braničevskom okrugu. Danas u Vrdniku, pored manastira, stoji njena bista, kao podsetnik na ženu sa Fruške gore koju su njena umetnost, rad, ali i čitav život zlatnim slovima upisali u istoriju našeg naroda.